Nisi tu da čekaš, jer drugi već čekaju tebe !
Kako je ovo moćno! A došlo je kao poruka dok sam pre nekoliko dana radio koučing sa klijentkinjom! Ta žena mi je opisala fantastičnu ideju za posao. Ideju od koje su joj oči zasvetlele dok mi je u par rečenica pričala o njoj. Ali čeka da joj se sve kockice slože.
Iako mi se u tom trenutku učinilo da je poruka važna samo njoj, pokazalo se da itekako ima veze i samnom. Mnogo ideja sam propustio čekajući nekoga ili nešto. A možda sam zapravo taj Godo koga neko željno iščekuje, zapravo bio ja?
Šta me je kočilo u svemu? Novac? Očekivanja drugih? Moje nepoverenje u sebe samog? Pa moglo bi se reći od svega pomalo. Sve to mi je oduzimalo osećaj slobode. Ali ipak, taj osećaj treba da dođe iz mene. Iz mog bića. Od onoga što jesam.
I počeo sam da nižem sebi pitanja. Baš onakva kakva postavljam drugima. Pomalo provokatovna, ali sa ciljem da izbace na površinu sve što je duboko potisnuto.
Ako bih nekome pričao o svom životu, koji živim sa osećajem potpune slobode, kako bi on izgledao? Čime bih se tada bavio? Šta bih radio tokom dana? Sa kakvim ljudima bih bio okružen?
A onda su krenule da se nižu slike. Jedna za drugom. Brzinom svetlosti, bez sekunde mogućnosti da se moj unitrašnji kritičar umeša i počne da me smara pričom o sklapanju kockica i nekom drugom, pogodnijem vremenu i uslovima.
Putovao bih, bez trunke razmišljanja. Ne bi me držalo mesto. Išao bih među nepoznate ljude, držao predavanja, pisao knjige, snimao videa, bio bih u centru pažnje, ne bih se krio od ljudi samo zato što imam drugačije ideje i potrebe od njihovih uobičajenih. Da, imao bih uz sebe ženu i koja veruje u mene i to što jesam. Koja ne osuđuje moju potrebu da budem svoj, već me u tome podstiče i podržava… Prepustio sam se ovom osećaju nekoliko trenutaka upijajući ga celim svojim telom. Zanimljivo je da ni za trenutak nisam osetio otpor koji se obično javlja kada pomislim na nešto novo.
Znači li to da sam dovoljno sazreo za tako nešto? Jer, ovo nije ideja koja mi se javila prvi put. Imam je odavno, ali sam je sabotirao pravdajući se okolnostima.
Pa dobro, ok, ako je ideja tu, ako sam ja dovoljno spreman za nju, koja je to odluka i koji je moj prvi korak ka mom životu sa osećajem potpune slobode?
I tu mi se razjasnilo nešto što sam radio prethodnih dana. Potpuno bez razloga, ili sa razlogom koji mi tada nije bio jasan, a sada jeste, gledao sam prethodnih dana seriju Seks i grad.
Nisam mogao da verujem šta ja to radim. Sada, u pedeset i nekoj gledam Seks i grad. Pa hajde da sam to gledao pre skoro trideset godina kada je serija bila aktuelna. Mada ni onda ne bi mi bilo baš sasvim jasno, zašto to radim. Bio bih nekako, sumnjiv samom sebi.
I ne samo da mi je bilo potpuno blesavo da ja, muškarac, u ozbiljnim godinama, gledam seriju, koja uglavnom govori o tome sa čime se suočavaju žene koje su u tridesetim, nego su me i moji sinovi posmatrali skoro sažaljivo i u neverici. Iako su navikli na to da nisam baš “uobičajen”.
A razlog zašto sam gledao? Shvatio sam ga tek na kraju. Bio je osećaj žudnje. Žudim za time da me pukne inspiracija i da pišem. Potpuno slobodno, neometano, da znam da će to neko čitati i da mogu lagodno da živim od toga.
Da mogu ne ćuteći, nesputano, da napišem sve ono što mislim i osećam. Da se krećem i putujem u svom ritmu, da me inspirišu novi ljudi, novi gradovi, neke sasvim obično-neobične slike i situacije. Da u sasvim nekoliko rečenica napišem mnogo toga.
Zapravo, iako je to pomalo uvrnuto, gledajući seriju, zamišljao sam sebe kao mušku verziju Keri Bredšo. Ne znam ni kako bih se zvao u toj ulozi… U krajnjem slučaju, ni moje ime Denis nije sasvim uobičajeno u mom komšiluku, tako da – može da prođe.
Ok, sada kada sam shvatio šta ja to želim i kako bi taj život mogao da izgleda, sledeće pitanje koje sam postavio sebi je – šta me u tome sprečava?
Mislim, objavljene su mi već tri knjige, zar to nije to?
Pa, zapravo i nije. Naravno da sam želeo da napišem moje knjige Anđelima u susret, Reiki izvan granica i Reiki za posao bez stresa, te knjige su mi jako drage, ali sada osećam da me vuče još nešto.
Mogu da zamislim sebe da pišem samo zbog osećaja, koji postoji samo tada kada sam u nekom, svom svetu. Ne znam iskreno o čemu bih pisao, možda o nekim svojim unutrašnjim i spoljašnjim borbama, možda o vilama i anđelima, ko zna…
Znam samo i ta želja mi se snažno javila dok sam posmatrao Keri Bredšo, da bih voleo da živim pišući i od pisanja, mada nekako današnji trendovi, odnosno sve manji broj ljudi koji čitaju, mi baš ne ulivaju hrabrost i veru.
Ali ipak, mnogo sam čitao kada sam bio klinac. Pa čak i sada, skoro svaki dan nešto čitam i jednostavno, život uz knjigu i pisanje je deo mene. Probaću zato da premostim taj jaz nečitanja i na ovaj način, spajajući tekst koji napišem, sa slikama i videom.
Jer, kao što sam rekao na početku, namam šta više da čekam, možda neko čeka baš mene i baš to što će se kroz mene spustiti…