– Samo malo da prilegnem i biće mi bolje – rekla je, ali nedugo zatim, lice joj se zgrčilo u bolnu grimasu. – Boli me tu… pokazala je rukom na levu stranu grudnog koša.
Dan je bio predivan, pravi prolećni. Ćale, moji klinci i ja učestovali smo u akciji pošumljavanja jedne parcele nedaleko od grada. Tog dana, drugog nakon pravoslavnog Uskrsa, podigla je penziju i požurila da nam spremi ručak. Željno je iščekivala da se vratimo i da joj Joca i Miki, kako je zvala moje sinove, ispričaju svoje dogodovštine. Čuli samo se čak i telefonom nekoliko puta i baš ništa nije nagoveštavalo šta će se tog dana desiti.
I zaista, vratili smo se kući u sjajnom raspoloženju, a moja majka, činilo se, nikada srećnija. Klinci koji su tada imali deset i jedanaest godina, u zanosu joj opisuju dogodovštine a ja žurim da prebacim slike iz fotoaparata u kompjuter, kako bi ih što pre pogledala.
Nisam se još ni presvukao, kada sam začuo iz druge sobe mamin glas:
– Muka mi je, ne znam zašto…
– Hajdemo u hitnu pomoć! – viknuo sam – Auto mi je parkiran ispred kuće, odvešću te brzo!
– Neka, ručajte vi, došli ste spolja, gladni ste. A ja ću samo malo da prilegnem…
Minuti su trajali kao večnost i dok je ćale žurio da otvori kapiju ekipi hitne pomoći, držao sam je za ruku i gledao kako umire, ne mogavši da izustim ni reč. Sve se odigralo za manje od pola sata.
Bože, pa nisam stigao ni da se oprostim sa majkom!
A svega nekoliko dana ranije, stajala je na vratima moje sobe, pokušavajući da se požali kako joj je teško. Prati me još uvek i taj majčin pogled. Pogled najčešće blago plavih, ali tada čelično sivih očiju, u kojima se mogla naslutiti seta i neizvesnost.
Grubo sam je sprečio da izusti šta je htela, rekavši joj da bude pozitivna i da se razvedri. Ali, kako sam samo mogao da budem tako bezobziran i da ne saslušam do kraja šta želi da kaže, pitanje je koje me muči i dan danas.
Mada, ništa nije ni morala da izgovori. Intuitivan sam i shvatio sam u sekundi da će reći kako neće još dugo. Ozbiljno sam se uplašio tih nikada izgovorenih reči, pa sam je verovatno zbog toga i sprečio da ih izgovori.
Tek su prošla dva meseca kako je ušla u šezdeset i četvrtu i mada je pregurala mnogo problema u životu, ništa nije ukazivalo na postojanje tromba od kojeg joj je doslovno eksplodirala arterija. A možda je to htela da mi kaže?
Nakon sahrane, ćale je u maminom novčaniku pronašao cedulju sa spiskom svega što je mojoj deci htela da priušti, kao i recepte za lekove koje je odlagala da kupi.
A da li je sve moglo i trebalo drugačije?
Da li je majka zaista morala da igra ulogu žrtve ili je mogla više pažnje da posveti sebi i svojim potrebama?
Da li sam trebao da joj priđem dok je nemo me gledajući, stajala na vratima i da je zagrlim, poljubim, utešim?
Da li se život sa našim bližnjima podrazumeva i mislimo li da će on večno trajati, ili će nam ipak, u trenu, ostati samo uspomena na njih?
Da li shvatamo koliko je besmisleno razmišljati o tome šta može da se desi sutra, ne obraćajući pažnju na ono što se dešava danas?
Da li…?
(Priča je iz knjige koju uskoro završavam…)