Znaš li bratac, ono kada pokušaš da ignorišeš osećanja koja zapravo tražiš i priželjkuješ? Želiš onu vatrenu ljubav, onu strast koja će te izuti iz cipela. Ali na prvi znak da je ona tu, otkineš se čoveče od straha. Jer misliš da je mnogo snažnije nego što možeš podneti?
E, tako je počelo i sa nama.
Zatražila je od mene reiki tretman. Pristao sam, naravno, jer nisam osetio da bih trebao da odbijem. Dogovorili smo se da bude na daljinu. Rutina, rekao bih. Uradio sam ih na hiljade.
Sednem tako, umirim se, povežem se sa njom… Odjednom, ne mogu da verujem šta osećam. Energija tako vrela i nekako poznata. Onakva kakvu nisam dugo, dugo osetio.
Pričao sam ti već o energiji koja me je izula iz cipela. Onaj energetski uragan, koji je sa nekim ženama dolazio i odlazio.
I očekivao sam tu energiju da će se opet pojaviti. Ali brate ni u najluđim snovima, ne ovako brzo i definitivno – ne ovako jako. Nema te skale, te merne jedinice, koja je može opisati ovog puta. Neverovatno je snažna, neverovatno brza. Malo je reći da izuva iz cipela.
Ona zakucava za plafon i dovodi do orgazma strasti, bez ikakvog kontakta.
Najlepše od svega je, što ta energija nije samo Njena. Nije ni samo Moja. To ti je vrtlog koji nastaje samo zato što ga zajedno stvaramo i osećamo. I baš to “zajedno” ključ je nečega nama mnogo važnog.
Interesantno je da sam za malo ignorisao njenu pojavu. Da, baš ja, koji govorim o praćenju znakova, o slušanju anđela, o osećaju iz stomaka…
Nakon kraja prethodne veze, posvetio sam se planovima, koje sam hteo da ostvarim pre nego što se prepustim uživanju sa nekom novom ženom. Hteo sam da u novu vezu uđem drugačije nego ranije, da pokidam šablon koji me je pratio.
Jer, mislio sam, ljubav će, kao neka posebna prilika, moći da sačeka dok za nju budem spreman. A istina je, zapravo, da sam duboko u sebi nosio zebnju. Milion pitanja sam postavljao.
Da li će me doživljavati na isti način čak i onda kada me bude videla kakav sam, bez filtera šarenih naočara kroz koje možda sada gleda?
Hoće li i dalje videti u meni svog čoveka, kada oseti moju nesigurnost? – Jer, tako burna energija ogoliće me skroz, da pred njom neću ništa moći da sakrijem.
I hoće li ovo moći da potraje? Ili će se brzo istrošiti kao vatromet – lep ali kratak?
Zbog tih pitanja, potiskivao sam ono što je već prilikom prvog kontakta bilo jasno. Pravio sam se da je ona samo još jedna od stotina žena kojima sam radio reiki. Želeo sam da verujem da me osećaj vara i da će proći, čak i kada sam shvatio da na neki volšeban način gleda pravo u moju dušu.
A onda, mesec dana kasnije, dogovaramo koučing. Četiri seanse, standardno, video poziv sat vremena. Mislim se, ok, praviću se da se ništa ne dešava. Strogo profi i sve je pod kontrolom.
Kako da ne. Već tokom prve, ne znam gde mi je glava. Jedva se krpim da ne lupim neku glupost. A seansu završismo nakon tri i po sata. Počeli u šest popodne, završili u pola deset uveče. Ne, nije ona tražila da produžimo. Ja nisam mogao da se zaustavim, a ona samo me strpljivo čeka da se otvorim i priznam joj šta osećam.
– Jebote, pa ko je ovde kouč a ko klijent? I kada sam to izgubio meru i osećaj za vreme? – pitao sam se uz gutljaje jake kafe koji su mi jedva pomagali da se prizemljim.
Petnaest minuta kasnije, stiže mi poruka. Njena. Odgovaram. Ona opet piše. I tako… peta, deseta… sve do šest ujutru. Bez pauze.
Dvanaest sati nismo stali. Dvanaest, čoveče. Pa da li sam ja normalan, šta ja to radim?
A onda, kao da je i moglo drugačije, nekoliko dana kasnije, došla je poruka od anđela:
– Ona te voli. Stvarajte sve kroz ljubav.
I znao sam. Ne glavom, nego telom. Znao sam da više nema odupiranja tom osećaju i bežanja od onoga što sam želeo svim srcem. Pustio sam se, bez obzira na sve. Ali kako znam da ćemo uspeti?
Pa, znam. Zato što oboje vidimo isti događaj iz budućnosti. Ne kao puku projekciju neostvarenih želja, već kao stvarnost koju živimo sada. Ta snažna seksualna energija koju smo spoznali čak i pre nego što smo se videli, nije se iznenada pojavila, da bi zatim nakon vrtloga požude, nestala bez traga.
Naprotiv. Podstakla nas je da događaj iz budućnosti mi živimo već sada. Zajedno.
Da li je ovo paradoks? Dobro osmišljeni Zen koan?
Ma jok, to je naša mala igra reči. Oboje smo videli istu sliku. Svako iz svog ugla, ali veoma jasno. I to što će doći – već sada stvaramo.
Jer kao što su mi i anđeli poručili, ljubav nas je pokrenula da stvaramo to, što već sada diše, kreće se, govori… I baš se radujem tome.