Rano je jutro, izveo sam u šetnju najboljeg drugara iz celog životinjskog carstva, kako često zovem našeg malog žutog psa. Nestalo mu je omiljene hrane, a i nama je zatrebalo ponešto, pa smo se nas dvojica uputili ka prodavnici. A u njoj, tek poneki sanjivi kupac i nekoliko zaposlenih koji raspoređuju robu po rafovima.
Nakon što sam ubacio u korpu sve što sam planirao, stojim u redu ispred blagajne i čekam da platim.
Žena ispred mene, deluje da je malo nervozna, pretura po novčaniku, pa joj na pod ispada kovanica od 1. dinara. Žuta kao dukat što bi rekli naši stari. Ona pogleda u taj mali komad metala koji joj se još uvek kotrljao oko nogu i namrštenog lica, više za sebe, kaže:
– Neka ga, nema veze!
Nakon što je platila i uputila se ka izlazu iz prodavnice, sagnuo sam se, dohvatio taj dinar i stavio ga na kasu ispred prodavca.
Dok sam to činio, u meni su se mešala osećanja zadovoljstva i zahvalnosti u odnosu na energiju novca, ali i još jedan do sada davno potisnut osećaj. Dugo godina sam se trudio da shvatim i ispravim neke moje greške i predrasude u vezi novca.
Trudio sam se da na sve moguće načine promenim svoje okruženje. Primenjivao sam razne taktike, menjao sam i svoju energiju, pa čak radio i na emocijama i traumama koje su blokirale njen protok. Anđeli i Reiki svakodnevni su moji družbenici i ne mogu reći da se ništa značajno u mom životu nije dešavalo. Naprotiv, moja finansijska situacija je mnogo stabilnija nego pre desetak godina, kada sam zbog gubitka tadašnjeg posla bio baš u katastrofalnom stanju.
Ali ipak je celoj toj priči nedostajalo nešto. Znao sam da je nešto sitno ali toliko značajno da bez toga neću moći da napravim neki značajniji pomak. I upravo to shvatanje, dovelo je do toga da jutrošnji osećaj počne da se ispoljava nakon toliko godina, ukazujući mi da sam savladao jednu važnu lekciju.
Zapravo, taj osećaj poštovanja prema novcu koji sam snažno osetio jutros, ispoljio se tek kada sam u punoj meri počeo ne samo da shvatam, već i da se saživljavam sa činjenicom da je novac ogledalo našeg odnosa koji imamo prema sebi samima. I ponoviću:
Novac je ogledalo odnosa koji imamo prema sebi samima!
Ali, zbog čega je baš taj najmanji apoen, taj mali zlatnožuti dinar, izazvao toliki osećaj poštovanja?
Upravo odgovor na ovo putanje, kod mene je pokrenuo lavinu razmišljanja i ukazao mi je da sam konačno uspeo da razrešim nešto što je dugo bilo potisnuto. Ne, nije to osećaj lične vrednosti, već ko zna kada stvoreni osećaj da samo ono što je “veliko” ima značaja i razloga da bude poštovano.
Uh, ima li veće zablude od ove?
Koliko sam samo puta učinio ljudima nešto za šta sam smatrao da je sitnica i da se samo po sebi podrazumeva?
I koliko puta nisam vrednovao i poštovao baš sebe u tim trenucima, kada su mi se ljudi zahvaljivali, a ja nonšalantno odgovarao sa: –Ma nije to ništa, to je sitnica – baš kao što je i jutros ova žena u prodavnici ispratila novac koji joj je ispao na pod?
A upravo ta “sitnica” drugim ljudima predstavljala je nešto što je zaista vredno, značajno i dostojno poštovanja, kao što se i jutrošnji dinar nekome mogao uklopiti u deo mnogo većeg finansijskog mozaika.
Onaj deo koji sam po sebi deluje malo i beznačajno, ali je cela slika bez njega samo pusti pokušaj da se umetničko delo dovede do kraja.