“Šta da se radi kad misliš da si oprostio ali kad sustretneš ili čuješ za tu osobu osećaš gnev, bes, jednostavno naježiš se? U pitajnju je majka, valjda je do mene, šaljem joj ljubav ali… Ne znam šta me još trigeruje. Savet poštovani Denise🙏Pozz”
Ovo pitanje dobio sam u komentaru jedne od mojih objava na fejsbuku i obećao sam da ću odgovoriti na njega.
Dok sam razmišljao šta da odgovorim u konkretnom slučaju, kao i generalno o ovoj temi, spontano mi je došla poruka arhanđela Ćamuila.
Nemaš šta da oprostiš !
I zaista ako posmatramo duhovni aspekt nekog događaja a pogotovo odnosa sa nekom osobom, razlog za bilo koju vrstu zameranja, pa time i potrebu da drugoj osobi oprostimo, zaista ne postoji.
Zbog čega?
Duše se pre inkarniranja dogovaraju o iskustvima koje će imati u fizičkom životu kako bi se duhovno razvijale i razrešavale karmičke dugove. Ako se posmatra sa ove perspektive, moglo bi se tvrditi da nema potrebe za opraštanjem, jer su teške situacije deo unapred dogovorenog plana za duhovni rast.
Već i samo ovo shvatanje, može u mnogome pomoći da nekome oprostimo. Međutim, gledano sa ljudskog aspekta, stvari ipak nisu tako jednostavne kako ih anđeli vide 😀 pa zbog toga postoji još nekoliko važnih stvari koje treba razmotriti.
Sa jedne strane, oproštaj može biti deo duhovnog rasta i razvoja. Kroz proces opraštanja učimo važne lekcije o ljubavi, saosećanju i razumevanju, a takođe oprost može pomoći u razrešavanju karmičkih dugova. Kada oprostimo nekome, oslobađamo se karmičkog tereta i omogućavamo sebi i drugima duhovnu evoluciju.
Sa druge strane, iako su te teške situacije najverovatnije deo duhovnog plana, one izazivaju stvarne emocionalne patnje koje zahtevaju proces opraštanja da bi se postigao unutrašnji mir. Oprost ima ulogu da pomogne u oslobađanju od negativnih emocija, kao što su ljutnja, ogorčenost i tuga.
I ovde najčešće nastaje problem, a evo i zbog čega.
Emotivne traume, pogotovo one koje su nastale u najranijem detinjstvu i koje su po intenzitetu i/ili trajanju bile veoma snažne, ne samo da blokiraju protok energije i sprečavaju normalno funkcionisanje, već mogu da dovedu do toga da se energija “zamrzne” u pojedinim telesnim regionima.
Zašto se ovo dešava?
Pod uticajem snažne “negativne” energije nervni sistem (pogotovo kod visokoosetljivih osoba) bi doživeo potpuni kolaps. Poiskakali bi nam osigurači a da ne trepnemo 😀💥pa zbog toga telo reaguje blokiranjem takvih energija.
Isto bi se desilo i kada bi smo pokušali odjednom i naglo da se oslobodimo ovih emocija, odnosno blokirane energije, a to se dešava često kada ljudi odlaze kod na primer, neiskusnih energo-terpeuta, koji željni brzog uspeha mogu da naprave haos ili pak, kada primenjuju neke metode potpuno neobazrivo i na svoju ruku. Ali ovo je neka druga priča, ne bih sada ulazio u te vode.
Zbog toga je opraštanje, proces kojem se treba prići sa više aspekata i koji mora ići lagano, postepeno i što je najvažnije – POTPUNO SVESNO.
Na kraju, ostaje još pitanje – “slanja ljubavi”.
Slanje ljubavi je potpuno pogrešan koncept, odnosno ideja. Ne možete ljubav poslati nekome kao da je poštanski paket. 😀
Ljubav je stanje bića, a ne emocija kako je mnogi romantično doživljavaju i opisuju. Ovo stanje potpunog prihvatanja “svega što jeste, onako kako jeste” postiže se onda kada smo oslobođeni bilo koje emocije, odnosno preciznije rečeno, kada nismo fokusirani ni na jednu emociju.
Ovakvo stanje zapravo objedinjuje sve emocije u Jednom, pa je stoga veoma snažnog energetskog potencijala i frekvencije, a ovo prosečno građeno ljudsko telo ne može da podnese.
Zbog toga što je sve ovo gotovo nemoguće iskazati rečima, ovde ću dati i jedno slikovito objašnjenje.
Setite se Njutnovog eksperimenta u kojem se bela svetlost prolaskom kroz prizmu prelama u raznim bojama. Upravo bela svetlost je ljubav, prizma je ljudsko telo a spektar boja koje izlaze iz prizme su emocije.
Te emocije možemo da doživimo jedino ovde u materijalnom svetu u ljudskim telima. Zbog toga smo i inkarnirani ovde na Zemlji, jer nam uslovi to omogućuju. I zapravo raznih “negativnih emocija” oslobađamo se onda kada smo ih dovoljno iskusili i kada smo potpuno svesni toga da jesmo – a o tome ne odlučuje ego, već Duša.
Takođe, da li ćemo iskustvo emocija zadovoljiti u ovom ili ko zna u koliko još života, to je sad već neko drugo pitanja. Svakako sa što manje otpora ih prihvatimo, lakše ćemo ih procesuirati.
A ljubav kao stanje doživljavamo u nekoj sasvim drugoj dimenziji, onda kada napustimo ovu, materijalnu.