Bratac, znaš li kako je kada ti u život uđe neko sa energijom, ali ne onom snažnom, sirovom, već nekako prijatnom i mekom? Tako lepom da možeš videti kako oko nje sve pršti od iskrica dok se stvaraju srebrne niti između vas.
Pa onda osetiš povezanost, tako jaku da odjednom zaboraviš da dišeš. Pogledaš je i jebo te…Vidiš ceo svoj život u njoj. I ne samo ovaj jedan. Pomisliš kako je znaš je čitavu večnost.
Ušunja ti se ona tako u život, kao lopov u kuću. I uvuče ti se pod kožu, a da ni sama ne zna zašto. Kaže ti: -Tu sam. Morala sam doći!
Probaš i da je ignorišeš. Praviš se da neke druge te privlače. Ali zablesaš se kao magarac između dva plasta sena. I hoćeš da rikneš od gladi, jer ne znaš na koju ćeš stanu. A hrane koliko ti duša hoće.
I ne ode ona bratac. Strpljivo te čeka da izgovorite jedno drugome, sve što je trebalo ko zna kada reći. I opet osetiš tu istu energiju, ali ovoga puta te izuje iz cipela. Pustiš vilicu dole kao fioku od kase u prodavnici iza ćoška.
A onda se zajebeš. Pustiš je da ode. Tek tako. Odeš i ti na drugu stranu. Pa na treću. I tako redom.
I koliko god da je sa drugima lepo, koliko god da se topiš, nije tako vrelo. Mlako je bratac. Počneš čak i da se pitaš, da li si iskren, iako zapravo znaš, da voliš svim srcem. Ali ipak tražiš onu energiju, koju nikako ne možeš zaboraviti.
Prođu tako godine. Večnost. Nisi više klinac, izglupirao si se dovoljno u životu, pa pomisliš da ti neke stvari više i nisu tako važne. Pomisliš da ona energija ne izuva više iz cipela. Barem ne ljude kao što si ti.
Ali taj isti Gospodin Život, stane ispred tebe i kaže ti da ćutiš i da ne kenjaš. Jer on te poznaje mnogo bolje nego što misliš.
U stvari, ne govori ti on mnogo. Samo te nemo pogura napred. I odletiš u nepoznato. Nađeš se tako, prvi put u tom sasvim običnom gradu. Kao slučajno. A zapravo ni ne slutiš ko te tamo čeka.
Ponovo ona ista dubina u očima i osmeh koji otapaju taj prokleti led oko tvog srca. Led koji se stvarao godinama.
Opet izuvanje iz cipela! – pomisliš i obraduješ se kao malo dete. Izgleda da ne ide bez toga. To ti je kao davno dogovoreni znak. Lebdiš iznad tla, dok pokušavaš da dođeš do daha. I ona takođe.
Zna ona dobro šta se dešava, bratac, bez obzira što je potpuno neočekivano. Bez plana, na koji je navikla. Upravo kao i ti nekada, ona nije tražila tebe. Iako odlično zna ko si ti.
Ali ipak ode. Iznenada, bez reči, Valjda je tako lakše.
A ti, iako je razumeš, tresneš opet na zemlju i slupaš se kao nikada do tada. Jer znaš da je to ona ista energija koju si već imao nekada davno. Koju si tražio i koju si želeo da osetiš ponovo, makar na tren. Pomisliš za trenutak, kako si je opet izgubio, ali ipak, ne tražiš je više. Nego, čekaš da dođe sama.
Jer energija koju tražiš, traži tebe. I ne može otići tek tako.