Čitam pojedine komentare na društvenim mrežama ispod mojih tekstova i video snimaka u kojima pišem i govorim o potrebi da iscelimo odnos prema novcu. Na neke se samo nasmejem, ali neki me zaista nateraju da se zapitam zbog čega tako snažno reagujemo na nešto tako očigledno.
Bogati su zli i kradu, pa ću radije da živim u siromaštvu! – veliki je broj komentara, koji se mogu svesti na izjavu ovog tipa.
Opaaa… Kakva predrasuda i ograničavajuće uverenje.
Naravno, postoje mnogobrojni dokazi da su se pojedini ljudi obogatili na nepošten način. To je jasno kao dan. Ali, da li treba sve generalizovati? U stvari, ta generalizacija i jeste jedan od pokazatelja da je “program na delu”. I zato, da bi smo umanjili njegovo dejstvo, zapitajmo se sledeće:
– Da li je svaki bogataš istovremeno i lopov?
– Može li se steći bogatstvo a da se ne krade?
I još jedno, itekako važno pitanje:
– Zar se ne dešava i to da se krađom bavi neko ko je siromašan?
Sve ovo me je podsetilo na jedan zanimljiv događaj. Vozio sam nedavno oca kroz Beograd, a on gleda skupe automobile, pa kao pravi predstavnik nekadašnje proleterske klase, komentariše u stilu:
– Ko li ih vozi? Odakle im pare? To su sve sami lopovi!
Na to sam ga pitao:
– A šta bi ti za mene rekao kada bih vozio skup auto?
– Pa rekao bih ti da si lopov ili diler droge! – odgovorio mi je bez imalo razmišljanja.
Nisam mogao da se suzdržim a da se ne nasmejem na to, pa sam ga još pitao i sledeće:
– Zar ne misliš da bih takav auto mogao da zaradim na pošten način, svojim radom?
Ovog puta moj otac nije mogao da se suzdrži od smeha. Naravno, promenili smo temu, ali sam ipak nastavio da zamišljam scenu koja će se desiti jednog dana kada ga budem demantovao.
Događaj koji sam vam opisao, otvorio je za mene još jednu interesantnu temu koja pokazuje zašto i na koji način odbijamo novac od sebe.
Koliko se mi, na nesvesnom nivou, trudimo da se uklopimo u sliku i predstavu koju naši roditelji imaju o nama.
I zaista, ne samo da donosimo odluke na osnovu predrasuda, kao što je ona sa početka teksta, kojima smo programirani od strane naših roditelja, već i podsvesno od sebe odbijamo uspeh u poslu i novac, da bismo se uskladili sa slikom naših roditelja o nama.
Sve ovo radimo da bi smo zadovoljili jedan od praiskonskih mehanizama preživljavanja – Biti voljen i prihvaćen od strane plemena! A znalo se kakva je sudbina svakog ko je odbačen od strane zajednice.
Ali, zar nam je ovakav model ponašanja zaista potreban u 21. veku?