Događaj koji ću vam opisati desio se u leto 2016. godine. U to vreme bio sam opsednut samoistraživanjem i isceljenjem svog unutrašnjeg deteta.
Znate, pretpostavljam, šta je unutrašnje dete. To je onaj aspekt naše ličnosti koji se razvija u periodu detinjstva približno do pete godine, kada upijamo razne informacije iz okruženja, bez kritičkog stava ili mogućnosti da ih odbacimo kao netačne, nefunkcionalne i slično.
Kasnije u životu, zbog tih informacija koje su se u nas ugradile kao svojevrsni programi, najčešće živimo život kao na autopilotu. Ponašamo se po nekim obrascima koji se najčešće prenose s kolena na koleno, od generacije predaka na generacije potomaka i kako se sve više razvija svest ljudi o sebi i svom okruženju, ti obrasci se uviđaju kao nepotrebni i nefunkcionalni.
Moglo bi se čak i pokazati da se takvi obrasci mišljenja i ponašanja, namerno plasiraju ljudima preko religija, školskog sistema i slično, a sve radi manipulacije ljudima. Jer masom se najlakše upravlja kada se pojedincima nešto pogrešno usadi u glavu, pa to postane dominantan model ponašanja. Ali o tome nekom drugom prilikom.
Elem, kao svestan svega toga, rešio sam da istražim šta je to što me koči da bih ostvario život koji je drugačiji od onog koji sam vodio do tada, odnosno koje sam to programe i ponašanje usvojio u detinjstvu, a potrebno ih je odbaciti. Kao jedna od tema za „rad na sebi“ javila mi se potisnuta agresivnost.
Da se razumemo, nisam nikada bio tip agresivca koji je isterivao pravdu pesnicama, niti sam na bilo koji način psihičkim metodama manipulisao ljudima i maltretirao ih na taj način. Kod mene se agresivnost ispoljavala kao neki unutrašnji bes kada nisam mogao da postignem ono što želim ili kada nešto doživljavam kao nepravdu.
Majka me je često zbog toga poredila sa Kalimerom, likom crnog pileta iz crtanih filmova koje je stalno išlo i vikalo: -To je nepravda, to je nepravda…! Taj bes sam najčešće gutao i potiskivao u sebe, okrivljujući druge ljude i situacije.
U to vreme već sam se uveliko bavio praksom Reikija a komunikacija sa arhanđelima je bila moja svakodnevica, pa je bilo potpuno logično da za potrebu isceljivanja sebe iz perioda detinjstva, primenim sva dotadašnja znanja.
Uz molbu arhanđelu Urilu, koji je poznat kao nebeski psiholog, da pomogne isceljenje mog unutrašnjeg deteta, uradio sam sebi reiki tretman i pustio da vidim šta će se desiti.
Reiki tretman mi je izuzetno prijao i mogu reći da je tokom njega došlo do otpuštanja nekih potisnutih emocija, nakon čega sam osetio značajno olakšanje. Međutim, nekoliko sati kasnije, počeo je da se odvija proces koji će me duboko očistiti.
Krenulo je sa temperaturom, koja se u talasima dizala skoro do gubitka svesti. Potpuno siguran u to da sam zdrav i da nisam pod dejstvom nekakve prehlade, virusa i to me slično, prepustio sam se unutrašnjoj vatri koju je podgrevao arhanđeo Uril (čije ime znači – vatra Boga).
Dakle, u tom procesu koji je trajao više od dva sata, taj krilati nebeski psiholog me je podsećao na osobe kojima godinama nisam mogao da oprostim nepravde koje su mi naneli.
U tom nizu mi se prvo javila slika osobe čijom sam zlom namerom pretpreo direktan udar na egzistenciju kroz period izuzetno loše finansijske situacije i nemogućnost da sebi i svojoj porodici obezbedim normalan život. To je dovelo do naglog skoka temperature koja me je bukvalno pržila iznutra.
U tim trenucima počeo sam spontano da se molim za oproštaj što osećam agresiju prema toj osobi a takođe i da ja opraštam jer sam znao da cela situacija ima duhovnu pozadinu, koja je bila potrebna za izvestan rast i to na više nivoa.
Knjiga Anđelima u susret daće ti sasvim novi pogled na komunikaciju sa anđelima
Ovo je dovelo do gotovo trenutnog pada temperature. I tako redom, kao po obrascu, slika, bes, skok temperature, opraštanje, pad temperature, proces se odvijao više od dva sata. Kao na energetskoj lomači, pržila se moja unutrašnja agresivnost i zamenila se oproštajem…
Sve ovo me podseća na jednu izjavu koju sam mnogo puta čuo od drugih ali takođe i sam govorio:
– Opraštam ali ne zaboravljam!
Ali ako ne zaboravite, onda niste ni oprostili, a evo i zašto. Kako nastaje pamćenje? Pamćenje nastaje tako što određeni događaj povežemo sa nekom emocijom a to stvara veze između nervnih ćelija u mozgu. Ovo je, između ostalog, suština procesa učenja.
Emocije su čuvari pamćenja
Dalje, način povezivanja neurona, određuje funkcionisanje našeg tela, na primer lučenje hormona, ili utiče na odluke koje donosimo i još mnogo toga. Na ovaj način, emocija koju ovako fiksiramo u našem telu, pogotovo kada prepiračavamo događaj mnogo puta, postaje naša biohemija na koju se navikavamo i od koje je prilično teško se odvići.
Dakle, uspomena na neke događaje uvek je povezana sa nekom emocijom i dokle god se prisećate nekog događaja vi aktivirate tu emociju.
A dokle god tu emociju držite, vi niste oprostili, jer opraštanje znači (bezuslovno) prihvatanje i ne vezivanje za emocije.
Ukoliko želiš da te obučim pouzdanoj i efikasnoj komunikaciji sa anđelima kroz Arhanđeoski reiki, biće mi zadovoljstvo da to učinim.