Kada se setim detinjstva, često mi se javljaju uspomene na nekadašnju “Jugobanku” u ulici Jugoslovenske narodne armije. Vidim sebe kako ulazim sa majkom da podignemo platu. Naravno, deo novca ćemo odmah potrošiti kod “Popovića” na limunadu i kesten pire sa šlagom, jer to je uvek bio deo pogodbe kada mi se ne ide sa njom u grad. Pa čak i da nije, majci nikada ne bi bilo teško da mi ispuni tu želju.
Službenica za šalterom me posmatra sa osmehom, jer poznato joj je već šta ću od nje tražiti, čak i pre nego što mama uspe da izgovori zbog čega smo zaista došli.
– Hoću jednu kasicu prasicu! – vičem još sa ulice, što bi se reklo.
– Naravno – smeška se službenica – ali da mi prvo priznaš šta si uradio sa prethodnom!
Ne znam tačno koliko sam ovakvih “ozbiljnih pregovora” vodio u banci sa svojih 4-5 godina. Znam da samo da nije bilo šanse da ne dobijem moju kasicu prasicu. Majka me je učila da štedim a ja sam obožavao da ubacujem novac kroz mali otvor na vrhu globusa, koji je predstavljao kasicu. Mada, krajnji scenario je gotovo uvek bio izvestan i nadasve nepovoljan za mene i moj kapital.
Naravno, zamišljate siguran sam, performans otvaranja kasice pred kraj meseca, kada ponestane novca. Zbog toga i dan danas, kada čujem savet da treba da se štedi, digne mi se ovo malo kose što mi je preostalo na glavi. Kako pobogu da štedim, kada unapred znam da će sve to otići na neku drugu stranu, a ne za ono što ja želim?
Uočavate li odnos između moje uspomene na kasicu prasicu i ovog načina razmišljanja?
I ne samo razmišljanja, jer deo mog podsvesnog uma koji je zadužen da me brani od neprijatnih situacija, kao što i vaš brani vas, svojski se potrudio da gotovo svaku situaciju u kojoj sam štedeo novac za nešto, pretvori u fijasko.
Uverenje da nije dobro štedeti, zato što će tako ušteđeni novac biti potrošen ne na ono šta želim, već na nešto sasvim drugo, dobijalo je svoju materijalizaciju kada sam kao tinejdžer štedeo novac za gitaru, ili nešto kasnije za moped, ili pak za tatami za salu u kojoj sam držao časove aikidoa.
Sav ušteđeni novac topio se kao sneg u proleće, ostavljajući u meni osećaj duboke frustracije i čini se da je jedan period mojeg najranijeg detinjstva, na neki način postao obrazac za kreiranje događaja u budućnosti. Da li je to zaista tako i ako jeste, zbog čega je tako? Pa, jednostavno je i može se opisati samo jednom rečenicom:
Um teži da materijalizuje ono u šta veruje!
Ako je tačno da um može da poprimi određena uverenja koja će se kroz određene obrasce ponašanja materijalizovati u stvarnosti, da li postoji i način da se nekako utiče na podsvesni um i da se natera da promeni uverenja? Sa ovom temom sam dosta eksperimentisao i došao sam do dva modela koja su mi pokazala određene rezultate.
Model 1. Pusti Um da veruje u šta hoće i ne provociraj ga!
Ovo bi u prevodu za moj slučaj štednje, značilo sledeće. Kada prepoznam model ponašanja koji će me voditi ka ishodu koji ne želim, potrebno je da ga zamenim drugačijim.
Ako je štednja okidač za nesvesnu reakciju koja me odbija od željenog ishoda, ja neću štedeti, već ću raditi nešto drugo. Na primer, napraviću drugačiji raspored u svom budžetu i fokusiraću se na ono što mi je prioritetno a takođe, aktiviraću kreativnu energiju koja će mi pomoći da stvorim višak novca, koji ću onda usmeriti ka željenom cilju.
Ovaj model podrazumeva svakodnevnu introspekciju i svest o tome šta radim, odnosno kakve odluke i aktivnosti preduzimam u određenim situacijama. Sam po sebi model nije loš, ali zahteva punu pažnju i može doprineti tome da se previše fokusiramo na ponašanje u spoljašnjem svetu i da time zanemarimo potrebu da menjamo svoj unutrašnji aspekt.
Model 2. Menjaj svoju biohemiju!
Ovaj model nosi delimično u sebi i prethodni. Na prvi pogled deluje da je malo kompleksniji, ali je vrlo efikasan gledano na duže staze i mnogo mi se više sviđa. Uprostiću objašnjenje koliko je maksimalno moguće.
Savremena naučna istraživanja pokazuju da neki događaj koji doživimo sa snažnom emocijom (bez obzira da li je to nešto za nas pozitivno ili negativno) ostvaruje takav uticaj na naš mozak, da nervne ćelije počinju da se međusobno povezuju na specifičan način.
Ovo je način stvaranja memorije, odnosno način na koji učimo.
Dalje, tako povezane nervne ćelije šalju signale telu, da kroz niz biohemijskih procesa počne da stvara određene supstance na koje ono počinje da se navikava, kao na drogu. Ovde napominjem da je za proces koji se odvija, potpuno nebitno o kakvim se emocijama odnosno o kakvoj “hemiji” u telu se radi. Navika je navika, bez obzira da li prija ili ne, da li je štetna ili korisna.
I ovo je razlog zbog čega je neke stvari teško promeniti ako se postupa na neki drugačiji način, kao što je na primer, moj model broj 1.
Zbog čega je tako?
Kada počnemo da menjamo način ponašanja, naše telo koje je naviklo na određenu “hemiju” sada ostaje bez nje.
I šta naše telo tada radi?
Ono govori Umu: – Stvori mi opet neku situaciju u kojoj ću dobiti ono na šta sam se naviklo jer želim nazad “hemiju” koja mi nedostaje!
Pretpostavljate već šta će se desiti. Um će početi da vas navodi na donosite odluke i ponašate se na način koji je odavno postao vaša navika. Ili što je još gore, stvoriće takve situacije u kojima će se javiti vaša emotivna reakcija za kojom telo žudi.
I sada stupa na scenu najlepši deo. Da bi se promenila navika, odnosno da bi smo počeli da ostvarijemo drugačije rezultate u odnosu na ove koje možda i ne želimo, potrebno je da radimo baš ništa.
Shvatate? Nije potrebno menjati u spoljašnjem svetu ama baš ništa. Barem ne u početku.
Šta je zapravo potrebno raditi?
Potrebno je zameniti emociju na koju smo se navikli i koja stvara “hemiju” na koju je naše telo naviklo, nekom drugom emocijom koja će za nas stvoriti neku drugu “hemiju”.
Naravno, ovde se podrazumeva da neku negativnu i ograničavajuću emociju kao što je na primer, bes, ljutnja, agresivnost, tuga, zamenimo nekom potpuno oslobađajućom i prijatnom kao što je zahvalnost ili ljubav. Ovo će dovesti do toga da telo počne drugačije da se ponaša i da od Uma traži nove situacije koje će mu stvarati baš tu, novu “hemiju”. Jasno je da ako negativnu emociju zamenimo pozitivnom, usled celog procesa počećemo oko sebe da stvaramo sasvim drugačije, pozitivno okruženje.
Ovde sada postoji i jedna potencijalna zamka, koja se zove lažna pozitivnost.
Lažna pozitivnost nastaje kada pokušamo na silu da promenimo naše emotivno stanje. Na primer, osećamo se tužno, a na svaki način pokušavamo sebe da ubedimo da smo super, da smo dobro i da nam je lepo. Naše telo nam govori da mu nije dobro, a mi na silu pokušavamo da ga ubedimo da jeste. Ovo se dešava kada ne priznajemo sebi kako se zaista osećamo u nekom trenutku, kada želimo da pobegnemo od sebe i zapravo ne prihvatamo sebe onim kakvi jesmo.
Najbolji primer za ovo su situacije kada ljudi kao papagaji ponavljaju određene afirmacije i kada ne uspevaju da dostignu neke značajnije rezultate, već padaju u još dublji očaj i depresiju.
Zbog čega ovo radimo?
Pokazano je ispitivanjima da pojedine emocije mogu biti toliko snažne da čak mogu izazvati bolove u telu, kao kada smo fizički povređeni. I ovo upravo naš um pokušava da spreči. Ne želi da osetimo bol i patnju, iako nas najčešće suočavanje sa emocijom od koje bežimo, upravo može dovesti do osobađanja od patnje.
Dakle, šta je važno uraditi, odnosno kako promeniti emociju a da ne upadnemo u zamku lažne pozitivnosti?
Kao prvo, važno je priznati sebi da neka emocija u nama postoji i prihvatiti je kao deo sebe i bez potrebe da od nje bežimo. Drugo, potrebno je da osvestimo koju to emociju želimo da iskusimo. Za ovo je zgodno zamisliti sebe u situaciji da smo ostvarili neku svoju želju. Kako ćemo se osećati u tim momentima? Zahvalno, srećno, zadovoljno, puni ljubavi?
Tek kada osvestimo tu željenu, buduću emociju, možemo je prizvati u stvarnost i zameniti njome sadašnju, koja nam više nije potrebna, zato što naš Um može u jednom trenutku da procesuira samo jednu emociju. I ovo je jako važno zapamtiti.
Ljudski um je vrlo jednostavan – on ne može da procesuira dve emocije istovremeno!
Na koji način to radimo?
Setite se, trik je u sećanju. Događaji koje smo proživeli uz snažnu emociju, ostaju kao slika zapisani u našem mozgu.
Dakle, setite se nekog događaja koji je za vas bio praćen nekom pozitvnom emocijom kao što je zahvalnost. Na primer, dobili ste nešto na poklon i osetili ste ogromnu zahvalnost za to. Za trenutak ponovo proživite ceo događaj, sve dok se u vama potpuno ne razvije emocija zahvalnosti. Kada se to desi, zaboravite na sliku, odnosno događaj i nastavite da osećate zahvalnost koliko god je dugo moguće. Dva, tri, pet minuta.
Ako ovo uradite dnevno barem tri puta, počećete da stičete naviku da budete zahvalni i videćete kako počinjete sami od sebe, da se osećate i ponašate drugačije, a to će biti okidač za stvaranje sasvim drugačijih okolnosti. Sada kada emocija počinje da se gnezdi u vašem telu, možete početi i na materijalnom planu da svesno menjate obrasce ponašanja, primenjujući model 1.
Naravno, u svemu ovome ogromnu pomoć i podršku pružaju anđeli i Reiki. Probajte, a ukoliko vam se čini da ne možete sami, biće mi drago da vam pomognem.